Neki demokrati u Kongresu počinju da govore o opozivu. U pravu su.

IZVOR: MSNBC – AUTOR: M.J. GDNUS

Od 20. januara, mnogi su govorili o ustavnoj krizi, o samovoljnom nepoštovanju zakona predsednika koji pokušava da se postavi za kralja, barem po imenu. Ali u velikoj meri, izabrani demokrati su se trudili da izbegnu upotrebu određenih reči. Njihovi alarmi deluju prazno kada se ne izgovori neizbežna implicacija.

Ali vreme je da prestanemo da izbegavamo suštinu: Tramp mora biti opozvan i odstranjen sa funkcije.

Nekoliko članova Kongresa to razume i spremno to izgovara. To je početak, a pritisak javnosti je ključan. On je efikasniji nego što mislite u razbijanju ćutanja.

Grupa samorganizovanih volontera regrutuje birače u svakom okrugu Predstavničkog doma i jednostavno počinje da postavlja pitanje kongresnim kancelarijama. „Operacija Antikralj“, kako su je prikladno nazvali. Pored kongresmena Ala Grina iz Teksasa, koji je već pozivao na opoziv — i to je činio mnoge puta još od Trampovog prvog mandata — ubrzo su pronašli još sedam koji su bili spremni da to izjavljuju javno: kongresmeni Suzanne Bonamici i Maxine Dexter iz Oregona, Sam Liccardo i Maxine Waters iz Kalifornije, Ilhan Omar iz Minesote, Shri Thanedar iz Mičigena i Hank Johnson iz Džordžije.

U izjavi ovoj grupi, Dexter je napravila očiglednu vezu: „Surove, haotične i nezakonite radnje Donalda Trampa dovode našu demokratiju u opasnost. ... Neću ostati po strani dok se naša demokratija srušava. Podržavam opoziv jer niko nije iznad zakona.“ Bonamici je takođe potvrdila svoju podršku jer Tramp „krši ustavna prava ljudi u ovoj zemlji i ignoriše vladavinu prava.“

Postoji nekoliko prigovora iza uobičajene logike protiv govora o opozivu, ali oni nisu opravdani.

Teorija o potencijalnoj reakciji u Trampovu korist nema stvarne dokaze. Nije bilo takve reakcije nakon njegovog prvog opoziva, nakon kojeg su demokrate osvojile trijumf na sledećim izborima, niti nakon drugog opoziva, kada su demokrate premašile očekivanja čak i sa nepopularnim predsednikom 2022. godine. Slično, ideja da je "previše rano" od prošlogodišnjih izbora bi značila davanje predsednicima dozvole da unište Ustav dok to rade brzo.

Trampov rejting već drastično opada, naročito jer njegov neuspešan tarifni plan preti da pogura ekonomiju u provaliju. I milioni ljudi već su izašli na ulice širom zemlje na masovne proteste.

Teško je zamisliti da je njegova javna podrška neki statički činjenica, ili da trenutna kriza neće nastaviti da eskalira. Kako Amerika klizi u otvoreni autoritarizam i ekonomski slom, ne možemo sebi priuštiti opoziciju koja, kako je nedavno rekao Chris Hayes iz MSNBC-a, „ne radi ništa više od onoga što biste radili da je Mit Romni predsednik.“

Dok se vlada raspada, stalno ćemo se vraćati gorkoj stvarnosti. Tramp ne može da bude obuzdan, ni ubedjen, ni da se čuva naredne četiri godine. Jedini način da se vrati moć pod vladavinu zakona je da se odstrani čovek bez zakona sa funkcije.

Članovi Kongresa ne polažu zakletvu da brane Ustav samo ako je to popularno u fokus grupama, ili sa analitičarima i konsultantima. Takođe, republikanski opozicioni stav ne opravdava nečinjenje. Odbijanje da se učini ispravna stvar jer očekujete da drugi neće da se pridruže, samo je još jedan oblik pristajanja unapred.

Aleksandar Hamilton je objasnio da opoziv pokriva prestupe koji „su takve prirode koje se sa posebnim proprijem mogu nazvati POLITIČKIM, jer se uglavnom odnose na povrede nanete društvu samo po sebi.“ Zato je to povereno ne sudovima, već našim izabranim predstavnicima. Oni su odgovorni za neuspeh u njegovom korišćenju, kako prema svojim biračima, tako i prema oštroj presudi istorije.

Prema Pravilu IX Predstavničkog doma, opoziv je „pitanje privilegija Doma“ i mora biti izglasan u roku od dva zakonodavna dana. Predsednik Mike Johnson mogao bi da interveniše sa sopstvenim rezolucijama pravila, kao što je to učinio i u drugim slučajevima. Ali ovo takođe zahteva glasanje celog Doma, što onda efektivno postaje isto. Dakle, svaki pojedinačni predstavnik ima mogućnost da natera sve druge, u oba partija, da zauzmu stav.

Da li bi prošao Domom, a još manje dostigao dve trećine u Senatu? Za sada, očigledno ne. U budućnosti? Nije nemoguće.

U svakom slučaju, odlaganje samo produbljuje oklijevanje, osećaj rezignacije, podstičući ustavni kolaps. To je ustupanje očaju, kada zapravo samo nekoliko stotina ljudi ima moć, i zakletvu, da okonča ludilo. To bi mogla biti jedina efikasna moć koju još imaju.

Jedno pitanje se prirodno nameće: opozvati ga za šta? Ne zato što nedostaju teški zločini i prestupi, već zato što ih ima toliko. Usurpacija prava na kontrolu budžeta, uvođenje masivnih povećanja poreza, stvaranje ilegalnih pseudofunkcija, napadi na Prvi amandman, pretnje protivnicima, ometanje sudova, otvoreno mito, pretnje invazijom na saveznike, nestajanje ljudi u strane mučioničke logore. Ali postoji jedna optužba koja obuhvata sve to: najveći ustavni zločin tiranije.

Tiranija je optužba koja se koristi u modelnom članu osnivača ove grassroots inicijative. To je ideja duboko ukorenjena, od stare Rima, preko Američke revolucije, do posleratne Nemačke. Predsednik čiji je plan da postane despota uništio je svoju sopstvenu legitimnost.

Pozivajući se na Deklaraciju nezavisnosti, nacrt insistira „on je pokazao da je njegov karakter obeležen svakim postupkom koji može definisati tiranina.“ To je verovatno tačniji opis Trampa nego Džordža III. On otvoreno žudi za diktaturom, autokratijom, čak i nenaravnim monarhijama.